„Bez obzira na vaše poreklo, svi se možemo složiti oko nekih zaista osnovnih stvari – niko ne treba da umre da bi napravio majicu i ne bi trebalo da sipamo toksine u našu planetu.“
— Whitney Bauck | Fashionista
Razumevanje uticaja mode na životnu sredinu zahteva pogled na ceo proizvodni ciklus, a razmatranje punog uticaja lanca snabdevanja je težak mentalni proces. Stvarni trošak majice od 5 dolara* uključuje 2,698l vode potrebne za uzgoj pamuka, količinu pesticida raspršenih na polju pamuka, zagađenje reke i rak izazvan tim prskanjem hemikalija, fosilna goriva izvađena za proizvodnju vlakana košulje, žene koje su eksploatisane da bi je sašile, i put odnosno transport. I to ako je vaša majica pamučna. Ako je u pitanju sintetičko vlakno (kao što je poliester), zamislite majicu kao fino tkanu plastičnu bocu kojoj će trebati stotine godina da se pokvari nakon što je svoj život provela odlažući sitne plastične čestice u okolinu da bismo jeli, pili i disali.
KAKO SMO DOŠLI DO OVOGA?
Tokom 1930-ih, žena je mogla da očekuje da ima oko 9 haljina u svom ormanu, skrojenih po njoj, pažljivo održavanih i nošenih decenijama. Uzmimo za primer Ameriku (podaci koji postoje su najprecizniji). Još 1960-ih, 95% odeće koju su Amerikanci kupovali je napravljeno… u Americi. U to vreme, Amerikanci su trošili oko 10% svog godišnjeg prihoda na odeću i obuću, ili oko 4.000 dolara godišnje u današnjim dolarima. Premotajmo nekoliko decenija unapred. Danas prosečna Amerikanka troši manje od 3,5% svog budžeta na odeću i obuću. Ipak, nekako… svake godine kupi se rekordna količina odeće – oko 70 komada po osobi. Redovno je nošeno samo 18-20% onoga što posedujemo, većina toga nije odeća koju volimo da nosimo, već odeća koja je u modi… vrlo brzo je stavljamo u zadnji deo ormara, u ciklus donacija ili direktno u smeće. Od utilitarne do ubitačne mode.
Potražnja potrošača za jeftinijom i jeftinijom odećom (i da, težnje za korporativnim profitom) podstakla je kompanije da traže jeftina inostrana tržišta rada u oštroj konkurenciji da vide ko može da ponudi najnižu cenu za majicu. Od 1990. do 2012. godine, američka industrija odeće izgubila je 75% svoje radne snage – 1,2 miliona radnih mesta – pošto su Amerikance zamenili radnici sa nižim troškovima u Latinskoj Americi i Aziji.
Da bi majica od 5 dolara bila napravljena, neko negde mora da bude spreman da radi za sitniš, suočavajući se sa neizbežnim posledicama po bezbednost i životnu sredinu koje dolaze sa oštrim uglovima radi uštede novca. Sledi matematički prikaz raspodele tih grandioznih 5 dolara:
2,25$ ide brendu
1,75$ na materijale i trošak proizvodnje
0,70$ porez i distribucija
0,27$ proizvođaču pamuka/materijala
0,03$ proizvodnom radniku
ŽENA ŽENI DAJE RUKU
Ovde zovemo I feminizam u pomoć – 80% radnika u proizvodnji odeće su ŽENE. . Žene u zemljama kao što su Bangladeš, Vijetnam i Indonezija rade u nesigurnim fabrikama (sa posebno visokim stopama zlostavljanja i seksualnog napada) za plate koje ih stave u okove siromaštva. Većina njih nema zdravstveno osiguranje i ne mogu sebi priuštiti ni kupovinu odeće koju prave.
U knjizi Fashionopolis iznosi se potresna ispovest radnice iz fabrike u Šri Lanki, čija zubobolja prerasta u tragediju dostojnu mračnih hronika našeg vremena. Bez osnovnog zdravstvenog osiguranja, bila je primorana da digne kredit samo da bi posetila zubara. Kada njena plata – zarađena kroz iscrpljujućih 12 sati dnevno u proizvodnji majica za zapadno tržište – nije bila dovoljna da otplati dug, jedina preostala opcija bila je seks rad. Dok izrađuje odeću koju mi svakodnevno nosimo, ona živi u tišini sistema koji kažnjava siromaštvo, a štiti profit.
Pokušaji da se radnici udruže i izbore za svoja prava nailaze na brutalne prepreke – od zastrašivanja i pretnji, do institucionalnog nasilja. Čak i kada strani inspektori dolaze u posetu, radnici dobijaju unapred pripremljene odgovore – lažne rečenice koje štite brendove, a guše istinu.
Ružičaste naočare koje stavljamo sami sebi nas teraju dalje od osećaja sramote kada pokušamo da zamislimo ženu koja nam pravi odeću. Ili dete.
Kako da se pomirimo sa činjenicom da se druga žena eksploatiše da bismo mogli da platimo nerazumno nisku cenu za komad odeće koji nam verovatno nije ni potreban? Kako se pomiriti sa tim da druga žena radi duge sate, ali i dalje živi u siromaštvu, dok profit od njenih napora ide generalnom direktoru i akcionarima?
Kako se pomiriti? Odgovor za mene je bio: ne možemo.
Preporučujem The True Cost svima koji su čak i blago radoznali o ovim pitanjima. Inspiriše da napravimo promenu.
Istina je da naše pojedinačne akcije imaju ogromnu moć da utiču na promene, posebno kao potrošači. Tako da možemo ili trošiti energiju na razmišljanje o razlozima da ne delujemo, ili mudrije uložimo svoje vreme da uradimo nešto u vezi sa svetskim nepravdama. Ovo je razlika u tome da idete zajedno sa masom ili pokušavate da živite život (i izgradite garderobu) koji odražava vaše vrednosti.
Znam da postoji zanemarena i sve veća populacija osoba poput mene koje imaju egzistencijalnu krizu nakon što su se suočili sa nekim nezgodnim istinama o modnoj industriji.
Svi smo mi proizvodi kulture u kojoj živimo, tako da nemojte lično internalizovati krivicu ili se proglašavati nepopravljivim jer kupujete gomilu jeftine odeće i živite u svetu onako kako vas je društvo naučilo. Biti proizvod ove kulture ne znači da treba da prihvatimo ono što smo nasledili ili da učestvujemo u tome na način na koji se nadaju korporacije gladne profita, i to je poenta.
Leave a Reply